„Neke ljude pesme podsete na određeni period života. Meni se često pretvore u slike. Valjda me je podela između Francuske, u kojoj sam rođena, i povratka korenima ovde, u Srbiju, oblikovala da imam ovako šaren, neodređen i pomalo lutajući stil”, kaže srpsko-francuska umetnica Milena Nićić, autorka projekta MyllenArt, za KeroZin.
MyllenArt, tačnije Milenina umetnost je živopisna, jarkih boja i stilski autentičnog izraza, sa pokretima koje komuniciraju koliko i same kompozicije i simboli. U njenom univerzumu muzika je jedna od glavnih, ako ne i primarna inspiracija za dela.
„Muziku oduvek doživljavam veoma duboko, skoro sa strahopoštovanjem prema ljudima koji umeju da stvore nešto što te potpuno promeni iznutra. Nekada mi se čini da pojedine pesme ne slušam, nego ih gledam. Dok slušam muziku, često automatski zamišljam boje, pokrete, teksture, simbole, hibridna bića, floru i faunu, male svetove koje možda nikada ne bih mogla da zamislim bez tog zvuka”, kaže umetnica.
Svaki njen rad je, dodaje, na neki način mali omaž pesmi koja ga je rodila, bez želje da njena interpretacija bude jedina moguća. Baš suprotno, obožava da čuje kako drugi ljudi osećaju istu muziku, jer misli da je upravo to najlepši deo umetnosti.
Milena nam ovom prilikom izdvaja neke od svojih najdražih ilustracija pesama, koje ovom prilikom pretvara u KeroZin plejlistu.
„Kada sam počela da radim omote albuma, imala sam osećaj da se sve spojilo na pravo mesto. Da nešto što sam godinama radila intuitivno zapravo ima svoj jezik i svoju publiku. Pored muzike, oduvek su me fascinirali mitologija i simbolika koju ljudi vekovima ostavljaju iza sebe kroz priče, bogove, rituale i umetnost. Često se provlači taj citat ‘music is my religion’, ali mislim da nikada nisam umela da pronađem tačniji način da objasnim svoj odnos prema muzici”, ističe umetnica.
Pre same galerije radova inspirisanih pesmama koje su oblikovale njen svet, Milena kaže da je njen muzički ukus prilično šaren, ali da je grunger u srcu, što ju je prirodno odvuklo ka sludge-u, desert rocku, stoneru i alternativnoj muzici generalno, ali i nekim mekšim, atmosferičnim zvukovima koji više liče na san nego na žanr.
Iz svega toga nastao je i projekat „Crtanje između podzemnih redova”, odnosno „Mixtape na platnu”, serija ilustracija inspirisanih pesmama koje su je oblikovale kao umetnicu i kao čoveka.
Milena nam rečima oslikava emocije, inspiracije i momente rađanja ilustracija pesama:
Dingospo Dali – Koža
Dan 3. novembar 2017. je dan kada sam uzela svoje omiljene tanke flomastere i odlučila da nacrtam pesmu „Koža” mojih dragih Dingospo Dali. Plan je bio jednostavan: da ilustrujem pesmu onako kako je čujem i osećam. Prvi taktovi, prvi stihovi i gotovo odmah sam se zaljubila u tu pesmu. „Pokupi svoje ostatke od čoveka, kreni što pre, ovaj svet nikog ne čeka. Beži. Beži.”
Danas, kada pogledam ovu ilustraciju, imam osećaj da je upravo ona otvorila vrata svemu što je došlo kasnije.
Posle su krenuli omoti, izložbe, novi projekti i potpuno drugačiji pravci u mom stvaranju. Iako sam prve omote radila još 2012. godine, nekako je sudbina htela da Sandru Vidojević, pevačicu benda, upoznam 2015. jer smo radile u istoj firmi. Dingospo Dali sam upoznala 2016, a već 2017. njihov zvuk je završio na papiru.
Ova ilustracija je za mene bila neki novi nivo i prelomni trenutak. I možda mi je baš zato ostala jedna od najdražih, jer me podseća na trenutak kada sam prvi put shvatila da muziku ne moram samo da slušam. Mogu i da je nacrtam i živim.
Goribor – Početka
„Početka” je jedna od onih pesama koje sam godinama nosila u sebi pre nego što sam konačno uspela da ih nacrtam. Stalno sam čekala pravi trenutak da izađe na papir.
I valjda je baš zato nastala tek 2021. Od prve crno-bele verzije do kolor ilustracije prošlo je nekoliko meseci. U međuvremenu se dešavao haos sa BIGZ-om i izbacivanjem umetnika, pa je cela ta atmosfera nekako prirodno ušla i u sam crtež.
Ta glavna melodija me je od prvog slušanja asocirala na točak koji pokušava da se okreće kroz blato. Teško. Sporo. Ali ipak ide.
U točku su dan i noć, godišnja doba, ciklusi, sve ono što se stalno raspada i ponovo sastavlja. Voda, vatra, svetlost, korenje, telo koje se skoro topi od umora, a opet nekako nastavlja dalje. Skoro sam se ponovo vratila ovoj ilustraciji i shvatila koliko je zapravo topla.
Ne samo zbog te narandžaste pozadine, nego zbog toga što, uprkos svom tom umoru i raspadanju, u njoj ipak postoji nešto mirno i živo. Ili sam se možda samo ja promenila.
Wolfram – Ljiljani
„Ljiljani” su me pogodili na neki veoma čudan i nežan način, kao kada te nešto zaboli, ali ti istovremeno prija što to osećaš. U toj pesmi postoji nešto veoma žensko i iskonsko. Miris zemlje, trave posle kiše i onih starih priča koje se prenose generacijama, čak i kada ih više niko ne izgovara naglas.
Možda me je sve to dodatno dotaklo i zbog toga što se moja majka zove Ljiljana, pa je cela pesma negde nesvesno dobila još intimnije mesto u meni.
Jana Zurovac je tu pesmu otpevala toliko iskreno i krhko da sam već pri prvom slušanju počela da vidim slike.
A uživo zvuči još snažnije. Kao da glas ne dolazi samo iz nje, nego iz nečega mnogo starijeg i dubljeg.
Dok sam crtala, imala sam osećaj da se telo i priroda polako stapaju jedno u drugo.
Kosa postaje voda, korenje liči na vene, a zemlja kao da diše zajedno sa figurom. Zapravo, ova ilustracija mi je negde oduvek delovala kao neka moja verzija „Gaie” od Tiamat-a. „Wildhoney” je album koji svako treba da posluša makar jednom.
I možda bi, u nekom drugom svetu, ova pesma mogla potpuno mirno da se zove i „Živa”, po slovenskoj boginji života, prirode i plodnosti.
Nikola Vranjković – Džonatan Livingston
Kod ove ilustracije mi je bilo nemoguće da razmišljam samo o pesmi bez Richarda Bacha i „Galeba Džonatana Livingstona”.
Ta ideja bića koje pokušava da prevaziđe sopstvene granice, ali kroz to ostaje strašno usamljeno, potpuno je ostala u meni dok sam crtala. „Besno korito je u meni” mi zato nikada nije zvučalo samo kao bes. Više kao unutrašnja bujica misli, instinkta i pitanja koja pokušava da pronađe neki izlaz ili mir.
Na ilustraciji čovek skida zavoj sa glave, ali meni je važnije bilo ono ispod. Ne znamo da li je providan, da li nestaje ili se samo tako oseća iznutra. Grudi i telo ispod glave više liče na neki unutrašnji pejzaž nego na anatomiju. Kao da su emocije, strahovi, sećanja i instinkti počeli da prerastaju telo i pretvaraju ga u nešto organsko i živo.
Tu su školjke, korenje, insekti, voda, ptice, sve ono što deluje kao mali ekosistem koji pokušava da opstane sam u sebi.
„Svet na dlanu, dlan u kandžu” mi je isto bio važan dok sam crtala, taj trenutak kada čovek više ne zna da li pokušava da zaštiti sebe ili da se odbrani od sveta. A galeb ovde nije samo simbol slobode. Više je ideja da čovek mora da nastavi da leti čak i kada ga sopstvena težina vuče nazad.
Astor Lajka – Epska
„Epska” me nije podsetila samo na stare narodne pesme, nego na onu mnogo stariju ljudsku potrebu da verujemo da ljubav može da pređe granicu između svetova.
Jer junak zapravo ne traži samo svoju dragu. On pokušava da pobedi nešto što nijedan čovek ne može da pobedi – prolaznost, smrt i činjenicu da neke stvari, koliko god ih voleli, više ne mogu da nam pripadaju na isti način.
„Nema mosta između dva sveta” mi je jedna od najlepših i najstrašnijih rečenica koje sam čula u pesmi. Ne zato što govori o smrti, nego zato što govori o prihvatanju granice koju čovek očajnički pokušava da pomeri.
Dok sam crtala ilustraciju, imala sam osećaj da figura polako pušta korenje u zemlju, kao da i sama postaje deo tog međuprostora između živog i onoga što ostaje posle.
Gore je mesec koji izgleda kao oko. Nešto što posmatra sve naše pokušaje da vratimo vreme, ljude i verzije sebe koje smo izgubili usput.
A možda je cela pesma zapravo manje o smrti, a više o tome koliko daleko čovek može da ode samo da još jednom oseti nešto što je voleo.
I onda se vratiš na:
„ponovo, ponovo”
Kao da srce ne razume ono što razum već odavno zna – da neke ljubavi ne nestanu nikada, samo promene oblik.
Larska – Stearin
Kod „Stearin” mi nikada nije bio važan samo tekst, nego taj osećaj zadržavanja nečega u sebi toliko dugo da polako počne da menja način na koji vidiš svet.
„Try not to see that.”
Cela pesma mi zvuči kao unutrašnji sukob između onoga što čovek oseća i onoga što pokušava da uguši da bi mogao normalno da nastavi dalje. Zato je oko ovde ogromno, skoro bolno prisutno. Kao nešto što vidi previše, čak i kada pokušava da se zatvori.
A stearin u očima nisam doživela samo kao vosak ili slepilo, nego kao sloj preko emocije.
Nešto što se polako taloži preko pogleda dok čovek pokušava da ignoriše stvari koje ga iznutra razaraju.
U centru ilustracije su srce, pčela, puž, vene i organski oblici koji deluju povezano, ali istovremeno i zarobljeno. Kao mali sistem emocija i instinkta koji više ne funkcioniše skladno, nego samo pokušava da opstane.
I danas mi ova ilustracija deluje kao portret osobe koja zna istinu mnogo pre nego što je spremna da je prizna sebi.
The Filters – Pretty Girl
„You’re so hard to explain.”
Mislim da je upravo taj stih oblikovao celu ilustraciju.
Ovde me nije zanimala klasična bliskost između dvoje ljudi, nego taj osećaj kada pokušavaš da dopreš do nečijeg unutrašnjeg sveta, a stalno nailaziš na nešto nedorečeno, zatvoreno ili ranjeno.
Žensko telo ovde nije potpuno otvoreno, ali nije ni zatvoreno.
U utrobi postoji praznina, prostor koji izgleda kao da nešto nedostaje ili kao da je nešto iz njega izvađeno.
A ključ koji visi između njih mi je oduvek delovao kao simbol potrebe da razumemo druge ljude do kraja, iako to možda nikada nije potpuno moguće.
Spirala između tela više liči na misao ili emociju koja se neprestano vraća sama sebi. Opsesiju. Privlačnost. Potrebu da se neko „odgonetne”. Što više pokušavamo da otvorimo druge ljude, više shvatamo koliko su i oni, kao i mi sami, sastavljeni od zaključanih soba.
Čistilište – Ptica
Prvi tonovi ove pesme su me odmah podsetili na talase koji udaraju o stene. Ne na more kao razglednicu, nego na ono sirovo more koje uporno udara dok nešto konačno ne popusti. Mislim da me je upravo zato „Ptica” pogodila toliko direktno. Na ilustraciji ptica ne leti sama od sebe. Izlazi iz kaveza uz pomoć ruke. I to mi je možda jedna od najvažnijih stvari koje sam shvatila kroz ovu pesmu – koliko god pričali o slobodi, čovek retko uspe potpuno sam da izađe iz sopstvenog kaveza.
Nekada moraš sebi da pružiš ruku.
Nekada ti je pruži neko drugi.
A nekada tek mnogo kasnije shvatiš da su te upravo ti mali trenuci spasili od toga da zauvek ostaneš zarobljen u verziji sebe koja više ne ume da diše i leti.
„Sloboda večna za tebe i mene.”
Taj stih mi nikada nije zvučao kao velika herojska pobeda. Više kao mir posle dugog unutrašnjeg rata. Možda mi je baš zato ova ilustracija ostala toliko bliska. Jedna je od retkih čiji crno-beli original i dalje stoji kod mene u stanu i pored koje prolazim skoro svako jutro.
I svaki put me podseti da sloboda nije trenutak kada nestanu svi strahovi.
Nego trenutak kada ipak odlučiš da otvoriš vrata, odnosno kavez.
Sharks Snakes and Planes – Ištem (Bonus track)
Kod „Ištem” mi se najviše svidelo to što nikada nije potpuno jasno kome se čovek u pesmi zapravo obraća.
Da li drugoj osobi.
Da li samom sebi.
Da li nekoj sili u sebi koja ga polako izjeda.
I mislim da je upravo ta neodređenost ono što pesmu čini toliko bliskom i teškom u isto vreme.
Kod Dušana Reljića se od samog početka čuje da je na ivici. Ne zvuči kao klasičan bes, više kao čovek koji pokušava da ostane sastavljen dok iznutra oseća da se raspada.
„Vadiš me iz korena, izostavljaš iz vremena.”
Taj osećaj me je vodio dok sam crtala ilustraciju. Figura je na kolenima, između molitve, raspadanja i transformacije. Kao da pokušava sama sa sebe da skine sopstvenu kožu, da iz tela izbaci nešto što više ne ume da nosi. Ali nigde nije potpuno jasno šta je stvarno, a šta unutrašnji osećaj koji je postao toliko jak da je počeo da menja način na koji čovek vidi sebe.
Druga figura možda pokušava da pomogne. A možda samo posmatra. I baš mi se sviđa što pesma ostavlja prostor da svako pronađe nešto svoje u njoj.
„Ko zna kada ću naučiti da nije moje sve što ištem.”
Cela ilustracija mi danas deluje kao trenutak kada čovek shvati koliko želja ume da bude teška stvar. Posebno kada ne znaš da li te ono što tražiš spasava ili polako lomi.
