„Umetnost treba da bude teška. Taj proces koji bi CEO-ovi AI kompanija da skrate, i daju privid da svako može da napravi umetnost sa par klikova, oduzima suštinu zašto se uopšte time bavimo. To se ne odnosi samo na umetnost, nego na potrebu koju čovek ima za bilo kakvim radom. Rad čoveku daje smisao, on nam je potreban, a u njihovoj tehno utopiji nema mesta za razumevanje čoveka“, kaže Marina Uzelac, rediteljka i fotografkinja, u intervjuu za KeroZin.
Marina Uzelac je autorka čije delo ikonično odzvanja domaćom i regionalnom scenom, čija se umetnost voli jer je iskrena, emotivna, kompleksna i drugačija. U njenu estetiku se pri prvom vizuelnom dodiru zaljubite jer oslikava slojevitost, boje, poetiku i poruku - a čak i kada poruka nije očigledna, ona se očitava srcem.
Marina Uzelac je umetnica koja je muzičkoj sceni ex-YU prostora kroz spotove, koncertne i druge fotografije podarila karakter andergraund Njujorka i evropskih prostora u kojima zuji život autentičan u svojoj kreativnosti, ne gubeći ni u jednom momentu dodir sa domaćim crnim talasom. Njena ostvarenja su svojevrsni "arthouse" DIY scene, u kojima se ljubav prema stvaranju oseća u svakom kadru.
Sa njom smo razgovarali o tim malim remek-delima, stanju u virtuelnom i realnom svetu, muzici, spotovima, omotima i lepoti procesa samog stvaranja.
Trenutno istražuješ veoma neobične i eksperimentalne načine izrade fotografije. S kojim tehnikama trenutno radiš i zašto su ti inspirativne?
- Radim na seriji autoportreta koji se bave traumom i nekako mi je bilo logično da probam da priđem tome kroz fizički čin.
Prvo, dakle, fotografišem sebe u svom DIY mini foto-studiju u dnevnoj sobi, zatim fotku štampam i onda tek zaista počinje proces.
Za sada sam radila razne tehnike, od slikanja bojama, probadanja iglom, cepanja printa i svega što mi padne na pamet, da bih na kraju to skenirala. Čak mi i samo skeniranje fotke nudi različite pristupe.
Kako sam se udaljila poslednjih godina od analogne fotografije jer je jednostavno postala preskupa, nedostajalo mi je planiranje i čekanje koje ona uključuje. Ova serija je još mukotrpnija u smislu vremena i rada i baš uživam u tome.
Mislim da se dešava „revival“ ovakvog pristupa trenutno na celoj fotografskoj i dizajnerskoj sceni kao neki otpor AI-ju.
U vremenu gde više ni ja sama, koja se bavim time, ne mogu ponekad da raspoznam da li je fotografija prava ili generisana, greška kao da je postala čin otpora i raspoznavanja između čoveka i mašine.
AI jeste trenutno goruće pitanje na umetničkoj i generalno autorskoj sceni, ali i na drugim poljima. Podeli sa nama tvoja razmišljanja na tu temu.
- Zanimljivo je da bi u prošlosti, kada bi se dešavala neka tehnološka revolucija, mlađa generacija uvek bila otvorenija i puna nade u vezi sa budućnošću, dok bi stariji pružali otpor. Sada sa nekontrolisanim napretkom artificijalne inteligencije imamo potpuno obrnutu situaciju. Starija generacija, koja nije bila u toj meri niti izložena niti ima duboko razumevanje u vezi sa njom, po svim anketama je daleko pozitivnija nego mlađa generacija, koja zapravo ima daleko dublji uvid u ovu tehnologiju i vrlo negativno mišljenje o tome u kom pravcu se sve kreće. Mislim da bi trebalo da zastanemo i razmislimo o tome.
Što se umetnosti i upotrebe AI-ja tiče, mislim sve najgore. Pre tri godine sam se igrala sa programom „Midjourney“ kada je tek izašao i isprobavala neku seriju radova sa jugoslovenskim spomenicima, ali sam ubrzo uvidela šta je taj program i uopšte mi se to nije dopalo, tako da sam raskrstila vrlo brzo sa takvom upotrebom AI-ja u umetničkom radu.
Svi ti CEO-ovi AI kompanija misle da je poenta da umetnost treba da bude laka, brza, da lako možeš doći do nečega. Prodaju to kao demokratizaciju umetnosti, a tu se uopšte ne radi o tome. Umetnost treba da bude teška. Taj proces koji bi oni da skrate i daju privid da svako može da napravi umetnost sa par klikova oduzima suštinu zašto se uopšte time bavimo. To se ne odnosi samo na umetnost, nego na potrebu koju čovek ima za bilo kakvim radom. Rad čoveku daje smisao, on nam je potreban, a u njihovoj tehno utopiji nema mesta za razumevanje čoveka.
Izdvoji neke od najskorijih naslovnica muzičkih albuma ili drugih izdanja koje si „oslikala“. Na koji način su te „dotakle“, kako su nastajale ideje za njih?
- Od početka ove godine radila sam na tri naslovnice albuma i imala sam sreću da sam sve tri radila u saradnji sa divnim prijateljem i dizajnerom Svenom Sorićem, čiji rad obožavam.
Poslednja koju smo radili bila je naslovnica albuma „Vreva“ benda Seine. O njoj sam baš puno razmišljala dok mi nije kliknulo da bi breze bile glavni motiv. Iskreno, u tom momentu nisam razmišljala koliko će zapravo biti teško naći šumu breza u ovim krajevima, ali smo Ivan i ja, vozeći se po dojavama ljudi, uspeli da nađemo nekoliko mesta gde bi ih bilo malo više i ja sam ih fotografisala u različitim stilovima.
Nisam bila do kraja zadovoljna kako izgledaju, ali u saradnji sa Svenom mislim da su stvari na kraju vizuelno kliknule.
Napravili smo ploču tako da je spoljašnjost „covera“ deo slika fotografisanih po sunčanom danu, dok je unutrašnjost („sleeve“) mračnija i eksperimentalnija serija fotografija iz druge šume, što mislim da paše i atmosferi celog albuma.
A kada je reč o muzičkim spotovima, da li im pristupaš kao mini-filmovima, odnosno kao zasebnim kratkim filmovima ili su oni tebi forma za sebe?
- Dugo sam im prilazila kao mini-filmovima, što je verovatno proizilazilo iz toga da godinama nisam snimila kratki film, pa su mi spotovi davali taj prostor istraživanja filmske forme. Ali u poslednje vreme sam se malo opustila, prigrlila sam eksperiment i trudim se da pustim malo više intuicije umesto rigidne forme. Tako sam odlučila da uvedem nove, nepoznate načine rada, kao što su rad sa grafoskopom i skenerom, i to je otvorilo jedan potpuno novi svet koji i dalje istražujem.
Kako muzika deluje na tebe kao stvaraoca, jer pored toga što si rediteljka i fotografkinja, tvoje prisustvo na alt sceni, domaćoj i regionalnoj, zapravo je ikonično zbog tvog autentičnog izraza? Kako te je muzika uvukla u svoj svet?
- Nema šanse da se setim tačnog momenta, ali ako bih pokušala da zamislim sliku sebe u osnovnoj školi, to bi definitivno bilo sa diskmenom. Svuda sam išla sa njim. Svoj strah od zubara pobeđivala sam tako što bih imala slušalice dok bi mi popravljali zube.
Iskreno, i danas bih to radila da me nije malo sramota jer sam ipak odrasla osoba.
Izdvoji neke od svojih najdražih muzičkih spotova – zbog čega su ti posebno važni i dragi?
Seine – Riječ
- Ovo mi je verovatno omiljeni spot koji sam ikad radila i jedini za koji sam dobila priliku da bez previše kompromisa napravim ono što želim, pošto smo imali sreću da osvojimo nagradu na konkursu Fikus filma za snimanje spota i na tome sam jako zahvalna.
Ekipa spota je stvarno bila za poželeti, ne znam koga bih pre hvalila, od Marka do Ive i cele glumačke ekipe koja se smrzavala u toj praznoj kući bez kukanja. Ovo je ujedno i snimanje na kojem sam upoznala svog sadašnjeg direktora fotografije Aleksu Borkovića, sa kojim sam od tada do danas nastavila da snimam manje-više sve.
Nežni Dalibor – Vikendi
- Htela sam da izaberem jedan spot koji sam radila dok sam još živela u Srbiji i odlučila sam da to bude spot koji smo snimali za Nežni Dalibor. Jako sam emotivno vezana za ovaj bend i sećam se da mi je bila baš velika čast kada su me pozvali da sarađujemo. Sećam se da smo noć pre snimanja videli da prognoza najavljuje kišu, a mi smo imali snimanje scene žmurke u šumi. Tada se javila ideja da bi bilo super da svi nose plave kabanice kao neki mali omaž filmu „The Lobster“, jer nam je fenomenalno pasalo i simbolički ih izdvojilo, pošto su bili grupa pacijenata iz mentalne institucije. Ponekad nepredviđene okolnosti dovedu do najboljih rešenja.
Proto Tip – Želje
- Ovo snimanje spota bilo je jedno od najlepših u mom životu. Bilo je jako fizički naporno i ambiciozno, ali smo svi zajedno uložili napore kao da nam je to najbitnija misija u životu u tom momentu. Sećam se da smo morali u jednoj večeri da oblepimo čitavu sobu kartonima, i to ne novim kartonima, nego kartonima skupljenim iz nekog skladišta – prljavim, neki su bili i popišani, jedno ne baš ugodno iskustvo na papiru. Ali puštali smo muziku i svi vredno seckali i lepili, tako da je, kada je snimanje sledećeg dana krenulo, i sa njim naravno još masa novih problema, delovalo da nas prosto ništa neće zaustaviti.
Na čemu trenutno radiš i šta te u ovom trenutku najviše inspiriše za stvaranje?
- Možeš to nazvati sujeverjem, ali sam naučila da kada bih najavila da radim na nečemu, često se to ne bi obistinilo.
Kao kada javno izjavimo da ostavljamo cigarete, pa to traje mesec dana.
Verovatno iza toga postoji i neko naučno objašnjenje jer kada se hvališ da radiš na nekom projektu, mislim da negde podsvesno osećaš da si već prošao pola puta i motivacija opadne.
Koji društveni momenti, lokalno i globalno, trenutno okupiraju tvoje misli? I da li misliš da stvarnost, svesno ili nesvesno, oblikuje umetničku i muzičku scenu?
- Genocid koji se dešava u Gazi je definitivno najbitnija stvar o kojoj treba da pričamo pre svega ostalog. Iako se poslednjih godinu dana mišljenje javnog mnjenja prema Palestini konačno promenilo, nije ništa manje opasno postalo progovarati o tome. Videla sam prošle nedelje da Nemačka želi da proglasi različite palestinske simbole ekstremističkim, uključujući, pazite sad ovo - simbol lubenice.
Mislim da osećaj potpune nemoći i besa koji svi osećamo gledajući to mora da utiče na sve nas.
Naravno, pored toga smo okruženi potpunim očajem, bilo da je u pitanju situacija u Srbiji ili na Bliskom istoku. Vidimo da se zabranjuju nastupi umetnika koji nisu na strani ratne mašinerije, da ljude hapse zato što protestuju za pravo na postojanje i to je nešto što duboko oblikuje i nas kao ljude, pa se onda naravno posledično preliva i na umetnost.
Izdvoji nekoliko pesama koje najbolje opisuju tvoje trenutno raspoloženje.
Klinika Denisa Kataneca – Lava je pod
- Poslednjih meseci je ponekad bilo baš teško probuditi se i ući u mašinu za mlevenje. Sada je stiglo proleće pa je sve lakše, ali dok nije bilo sunca ova pesma mi je pomogla da prođem kroz dan!
Takođe, super mi je kako je Denis uzeo motiv dečje igre „lava je pod“, koju smo svi obožavali da igramo kao klinci i skačemo po stolovima dok su se roditelji hvatali za glavu.
Zubi – nikonemorabitipandur
- Ovo je već u Srbiji postala svojevrsna himna, ali se nadam da će regionalni čitalac kliknuti da je posluša!
Kneecap – Palestine
- Pesma je sa fenomenalnog novog albuma „Fenian“, na kojoj gostuje palestinski reper Fawzi. Ta pesma više odgovara mom trenutnom raspoloženju, imam još favorita, tako da preporučujem da poslušate ceo album.
Ako ste živeli pod kamenom i ne znate za ovaj bend, preporučila bih vam i film „Kneecap“ iz 2024.
Za kraj, koji su ti najdraži i najbolji koncerti i svirke koje si posetila od početka ove godine?
- Najemotivnija svirka mi je definitivno bila svirka Ike u Močvari. U pitanju je bilo prvo izvođenje njenog novog albuma „Zadnji dan“ i ceo događaj je izgledao kao neko porodično okupljanje na kojem su se skupili ljudi koji su razumeli da treba da dođu i podrže rođenje nečega važnog.
Zatim bih pomenula promociju albuma „Nežne riječi“ Sare Renar u Regeneratoru u Zaboku. Mislim da je Sara napravila najbolji album u svojoj karijeri i da ljudi polako počinju da prepoznaju to. Treba pomenuti i da je tada prvi put nastupala sa živim bubnjem, i to sa kim drugim nego jednim od najboljih bubnjara u regiji Ivanom Levačićem. Mislim da je bubanj bila stvar koja mi je baš nedostajala i dala jedan novi nivo bendu koji je inače već satkan od zaista neverovatnih muzičara.
Na kraju, bila je ta svirka koju sam morala u poslednjem momentu da propustim, a kojoj sam se radovala mesecima, a to je bio Pete Doherty u Tvornici kulture. Za mene je on jedan od najdivnijih engleskih pank pesnika koji je ostao dosledan sebi i uvek politički hrabar, iako su ga podcenjivali i ismevali mu se sve ove godine zbog problema sa zavisnošću. Sada deluje kao neki srećni debeljuškasti čikica kojeg je baš briga za sve i koji radi svoju stvar i baš sam želela da ga vidim u ovom momentu karijere. Možda dočekam neki Babyshambles gig! Manifestujem!
