„Muzika je ventil, neka vrsta egzorcizma. Nešto neophodno i suštinsko ako ne želiš da poludiš. Istovremeno je katarza, život i zabava”, kaže za KeroZin muzičar Pedro de Dijos (Pedro de Dios), koji uz Karlosa Himenu (Carlos Jimena) čini fantazmagorični andaluzijski boogie-blues bend Guadalupe Plata.
Guadalupe Plata donosi svoje surealne melodije obojene prašnjavim rifovima, demonskim imaginarijumom i ritualno-hipnotičnim zvukom na beogradski festival Bad Music Boogaloo.
Osmo izdanje ovog festivala održaće se 12. juna u Dorćol Platz, a upravo tamo doživećete čaroliju mračnog andaluzijskog folklora na koncertu sastava Guadalupe Plata.
Neposredno pred koncert, na kojem će nas omađijati svojom muzikom, dali su intervju za naš fanzin.
Srećom po nas, Guadalupe Plata se iznova vraća u Srbiju, zemlju koja bi se često, sudeći po uslovima za život ljudi i drugih životinja, mogla protumačiti kao jedan od krugova pakla, ali sa istovremeno snažnom underground rock’n’roll scenom. Kakva iskustva i utiske nosite iz zadimljenih klubova naše zemlje?
– Mogli bismo reći da je underground scena kod vas u veoma dobrom stanju. Sviranje u tim zadimljenim klubovima uvek je kao povratak kući.
Omot vašeg poslednjeg albuma podseća na tablu za društvenu igru, kako je nastala naslovnica I kako se igra prikazana na omotu može koristiti u kreativne svrhe?
– Sve proizlazi iz moje ljubavi prema društvenim igrama. Pomislio sam da bi bilo dobro da uključimo neku vrstu iznošene, pohabane društvene igre u kojoj propast vreba iza svakog ugla. Na neki način, to ima mnogo veze i sa našom muzikom.
Psi, zmije, mačke, ali i druga bića nalik demonima, motivi su koji se stalno vraćaju na vašim omotima i u pesmama, pa bismo voleli da čujemo nešto više o njihovoj simbolici.
– Kao što si rekla, iza životinja stoji snažna simbolika. Volim da se igram tim značenjima i koristim ih na omotima kako bih izrazio vrstu muzike koju stvaramo. Tu je zmija kao predstava zla, klasična pudla kakvu su ovde nekada držale starije gospođe uprkos njenoj nezgodnoj naravi, pacovi kao stvorenja podzemlja... To su životinje koje nas predstavljaju.
Kada biste tokom nekog nastupa, pukim čudom i snagom svoje virtuozne svirke, uspeli da prizovete đavola, kakav biste scenario poželeli?
– Iskreno, mislim da ne bismo voleli da se to dogodi. U bilo kom scenariju u kojem bi se zaista pojavio, najpametnije bi bilo da bežimo koliko nas noge nose.
Koji je najzanimljiviji komentar ili kompliment koji ste lično dobili za svoje nastupe uživo?
– Ako ću iskreno, trenutno ne mogu da se setim nijednog posebno upečatljivog komplimenta. Većina njih uglavnom liči jedan na drugi.
Zamišljam vaše turneje kao živopisna i uzbudljiva putovanja od grada do grada i od zemlje do zemlje, dok za sobom podižete prašinu koja ostaje da lebdi dugo nakon koncerta. Kako provodite vreme na putu i da li ste ikada imali problema na graničnim prelazima? Od prijatelja muzičara često slušam da carinici umeju da budu vrlo nezgodni prema bendovima. Da li ste imali slična iskustva?
– Na putu ima vremena za sve: razgovore, rasprave, cigarete, dremke. Deo vremena provodim igrajući video-igre, čitajući i slušajući muziku. Ipak, veliki deo putovanja uglavnom ode na traženje upaljača, duvana ili telefona.
Da kucnem u drvo, ali iako su nas zaustavljali na carinama, kontrolama za drogu i sličnim proverama, nikada nismo imali problema sa zakonom.
Vaša pesma „Qué He Sacado Con Quererte“ uvlači slušaoca u svoj svet i podseća na egzotični marš kroz Divlji zapad, propušten kroz psihodelični efekat nečega gotovo transcendentalnog. Istovremeno je i veoma senzualna. O čemu govori pesma?
– To je pesma čileanske kantautorke Violete Pare. Govori o slomljenom srcu i frustraciji, a originalna verzija već sadrži te elemente. Mi smo ih samo pojačali i dali pesmi sopstvenu perspektivu.
Uopšteno govoreći, vaša muzika je briljantna na dubljem, egzistencijalnom nivou. Šta muzika predstavlja za vas lično?
– Ona je ventil, neka vrsta egzorcizma. Nešto neophodno i suštinsko ako ne želiš da poludiš. Istovremeno je katarza, život i zabava.
