Lelee je bend iz Ljubljane. Damjan je iz Bitole, Makedonije, Jelena iz Beograda, Miha je Slovenac iz Trbovlja, a tu lepezu identiteta vide kao jednu od poveznica sa idejama Iluzija slobode. Pored toga što su DIY bend, upravo se na takvim prostorima osećaju kao kod kuće.
Sa Lelee ekipom, koju čine Jelena Rusjan, Damjan Manevski i Miha Konrad, razgovarali smo na pomenutom festivalu Iluzije slobode prošlog vikenda, pred njihov koncert, i tom prilikom dali su intervju za KeroZin.
Nezaboravno lep dan Lelee je dodatno ulepšao kada nam se bend, posle tonske probe, pridružio u improvizovanom prirodnom „separeu“, gde smo sedeli na „tabureima“ napravljenim od sena, prekrivenim šarenim tkaninama. „Separe“ je takođe bio natkriven prozirnom tkaninom i krošnjama drveća, ukrašenim festivalskim šarenilom fluorescentnih boja.
Sitna letnja kiša, koja je na momenat osvežila topao dan, nije nas prekinula u razgovoru o plemenitim idejama koje neguju festival Iluzije slobode i bend Lelee, nezaboravnim putovanjima, saradnjama, likovnoj umetnosti i DIY kulturi, ljubavi prema muzici i značaju zajednice.
Lelee je, isto kao i KeroZin, prvi put na Iluzijama slobode. Jelena kaže da je festival kroz godine pratila, ali sada kada ga je prvi put posetila i kročila na ovaj prostor, sva njena očekivanja su odjednom „puf“ – prevazišla sva očekivanja.
Iluzije slobode su posebne i po veličanstvenoj lepoti prirode i prostora, ali i po lepoti principa na kojima počivaju: toleranciji, poštovanju, jednakosti, zajedništvu, ukratko antifašizmu. Zato se i bendovi koji nastupaju pažljivo biraju, i mahom je to HC ekipa, ali tu ste i vi - nežniji, razigraniji i indi. Kako se osećate u toj celokupnoj sinergiji?
Damjan: Osećamo se kao kod kuće. Ne sviramo neki žestoki hardkor pank, ali nam je DIY scena jako bliska, u tome smo odrasli, tako da ideološki i sa svakog aspekta - to smo mi. Tu pripadamo, tu se osećamo najbolje. Drago nam je kad se mešaju svetovi.
Teme kojima se u vašim pesmama bavite, zbog samog koncepta festivala, ovde možda odzvanjaju jače, na više dimenzija, nego na regularnim festivalima?
Jelena: Da, tekstovi i način razmišljanja nas troje jako se uklapaju sa konceptom koji Iluzije slobode žele da iskomuniciraju.. Mislim da jedino ovakva situacija i društvo, u kakvom se Srbija nalazi već više od 20 godina, može da dovede do toga da nastane ovakav festival. Potreba da stvoriš neku iluziju, neku malu oazu pomoću koje pokušavaš da nadješ smisao i preživiš. To svi radimo, svako na svoj način u svojoj državi ili okruženju.
Što se tiče tekstova u našim pesama, mi se bavimo nekim životnim temama i impresijama, koje nam se dešavaju u životima. Mi smo bend koji dolazi iz Ljubljane, iz Slovenije, ali smo i Damjan i ja neke vrste “emigranti”. Damjan je došao iz Makedonije, ja sam došla iz Beograda, samo Miha je Slovenac. To mi se čini da nas na neki način povezuje sa idejama Iluzija slobode. Pokušavamo da raširimo poglede, vidike, i to su poveznice, pored toga što smo DIY i što se na ovakvim prostorima i medju ovakvom ekipom najviše osećamo kao kod kuće.
Što nameće pitanje – vi ste transbalkanski bend. Kako ste se upoznali?
Damjan: Upoznao sam Jelenu na jednom gigu u Ljubljani. Bio je utorak, mali klub, tridesetak ljudi, a Jelena je tada imala strava bend koji se zvao TRUS! Bend je prestao da postoji, ja sam tražio bend i jednostavno se sve poklopilo. Miha je poslednji došao u bend, pre oko godinu i po dana. Puno smo svirali u ovom periodu i trojka smo koja dobro funkcioniše.
Imate i dosta saradnji. Skoro ste izdali i novu pesmu sa beogradskom kantautorkom Jelenom Petošević, super stvar koju svako malo slušamo na Radio Aparatu. Kako je došlo do saradnje?
Jelena: Super je priča o Jeleni Petošević. To je ista ona Lady Jelena koja je pre deset i više godina imala veliki hit „Nikola“. Upoznali smo se prošle godine na Adi Bojani, kada smo svirali u Domu kulture. Ona se odjednom pojavila. Ja sam je znala, dečki nisu. Javili smo joj se, pa je sela sa nama.
I pitam je: „Ajde nešto da sviraš, one tvoje hitove.“ A ona kaže: „Ajde da odsviramo jednu moju novu pesmu.“ I mi kao: „Ajde, šta?“ „Igra bela mečka“, odgovara. Tu smo je prvi put na probi izveli i mnogo nam se dopalo. I ona, i pesma, i to sve.
Nekoliko meseca kasnije rekli smo: „Ajde da snimimo to, da ne ostane samo nešto što se nekad desilo.“ I eto, tako se to desilo.
Odlična je I poenta pesme. Čitala sam Jeleninu izjavu o tome na sajtu Lelee. Da li biste i ovom prilikom istakli o čemu se radi u pesmi?
Jelena: Radi se o trenutnoj situaciji koju svi živimo na našoj planeti– Island se topi, a mi ćemo, ako ovako nastavimo, svi da potonemo.
Damjan: Biće Panonsko more. (smeh)
Jelena: I u takvoj situaciji nas, kao, boli dupe. Svi smo „party“, ovo nije ništa, igra bela mečka. Dok, ustvari, zatvaramo oči pred očiglednim problemom da uništavamo planetu svakim danom, sve više i sve snažnije. Jelena je jako duhovita, pronicljiva i super ume da napravi taj svič, da priča o jednoj tako ozbiljnoj temi na duhovit način.
Koje biste još saradnje izdvojili?
Damjan: Super su ta sudelovanja, sa Jelenom je ispalo nekako organski. Pre toga smo kao gosta na pesmi imali Andreja Fona na saksofonu, on je super muzičar iz Slovenije. Blaž, koji je jedno vreme bio i u bendu. S njim smo snimili par pesama. Uroš Milkić je bio producent i on je snimao sa nama, kao i Alastair McNeill, jedan super Englez koji živi u Ljubljani.
Jelena: Alastair je muzičar koji je odsvirao klavijature na pesmi „Životinje“ za Lelee, a takođe je svirao i sa Roisin Murphy.
Damjan: Bio je u njenom touring bendu.
Kad smo kod „Životinje“, sjajna pesma. O čemu zapravo govori, nisam uspela da shvatim?
Jelena: Generalno, o odnosu prema tome da smo ljudi, nismo životinje, a pogotovo nisu deca. Direktno aludira na situaciju koja se trenutno dešava u Gazi, gde u poslednje tri godine imamo preko stotinu hiljada poginulih... dece. Uživo pratimo, a ne možemo ništa da uradimo. Genocid se i dalje dešava.
Inače, stih iz pesme proizlazi iz ličnog iskustva. Kada sam bila dete, čula sam nešto što nisam trebalo da čujem, komentar najboljeg porodičnog prijatelja o tome šta misli o deci svoje prijateljice, a to smo bili mi: „To nisu deca, to su životinje.“ Tada mi se to činilo kao najgora stvar na svetu. Mislim da me i dalje to “drajva”, kao da hoću da dokažem da nisam raspad. „Životinje“ su preplet toga što mi se dogodilo i onoga što nam se i dalje dešava.
Kad smo kod dimenzija, „Mora malo u crveno“ takođe nosi tu sjajnu jačinu i navodi na razmišljanje. Hoćete li da nam otkrijete pozadinsku ideju za naziv albuma?
Jelena: Možda ima četiri-pet godina otkako sam Damiju prvi put ispričala tu priču. Spremali smo album, radili nove pesme, ali ničeg još nije bilo na vidiku. U nekom momentu slušala sam Agelast i kod Galeba je bio gost, Mjehur Ubica (Srdjan Anđelić), legenda sa nekadašnjeg radia B92. Pričao je priču o tome kako je i zašto došao na radio.
Ide anegdota, priča on i kaže kako da su ga tehničari stalno opominjali: „E, ide ti u crveno!“ Na šta je on odgovarao: „Pa ja sam i došao na radio da mi ide u crveno.“ U smislu da mora da ide u crveno i preko granica “lepog ponašanja”.
Naravno, naziv je prepušten slušaocima, da ga svako doživi na svoj način. Meni je njegova izjava bila „vau“. Naše pesme takođe imaju taj ton da možeš dvojako da ih razumeš. Iako smo pop-ish bend, ima malo tog punk-ish momenta, da ide u crveno. Stalno smo na granici.
Vau je i vaš vizuelni identitet, predivan! Ko stoji iza njega? Videla sam da vam je, na primer, i Tužni Marin u čizmama radio ilustracije. Kako birate umetnike, jer baš dobro reflektuju vas?
Jelena: Znaš šta je zanimljivo? Naš glavni vizuelni deo benda, kojeg nema večeras sa nama i obično ga nema, on je siva eminencija Leleeja. Lele je, u stvari, naš prijatelj Leon Zuodar, koji je vizuelni umetnik, i po njemu je bend dobio ime. On je radio prvu ploču, drugu ploču, sve majice, osim one koju je radio Tužni Marin. To je naša prva saradnja sa nekim drugim vizuelnim umetnikom. Hteli smo malo da promenimo stvari, Lele nije imao vremena i pozvali smo njega, jer je isto super.
A Lele je zapravo akademski slikar, tako da zna znanje. Veliki je fan muzike, a mi smo baš prijatelji. Inače, on je slikar iz Postojne, koji takođe izvire iz DIY hardcore scene, kao i ova ovde ekipa na Iluzijama slobode. On bi takođe ovde mogao da bude organizator, pošto ima dosta sličnosti sa jednim festivalom koji on i ekpia rade u Postojni na Pumpi.
Damjan: Tu je i naša koleginica Ana Joksović. Ona već nekoliko godina radi i pomaže sa društvenim mrežama i često uradi i neki plakat. Anička nam je stvarno draga i srećni smo što sarađujemo sa njom.
Jelena: I ona je takođe drugarica, i ima mnogo više osećaja za vizualije i društvene mreže od nas. Voli nas i ima puno smisla za to sve. Ona nas bukvalno spašava.
Kad smo kod umetnosti, kako stvarate pesme? Kako taj proces teče kod vas?
Damjan: Život diktira te stvari. Poslednja stvar koju sam krenuo da pišem desila se u kolima, na desetosatnoj vožnji. Bila je to neka spontana odluka koju sam morao da sprovedem i jedan tenzičan momenat u životu.
Seo sam u kola, ali nisam imao kapacitet da slušam bilo šta. Deset sati tišine. Nakon petog, šestog sata u glavi je krenula da se stvara melodija i tekst.
Inače, same pesme radimo zajedno i to nam je bitno. Naučili smo to s vremenom. Često donesem ideje sa gitarom da ih svi zajedno sklopimo, radimo aranžman, ovaj rif, onaj rif, detalje.
Posebno je sa Mihom jako zabavno jer je najskorije došao u bend i sada vlada drugačija kreativna energija. Miha je jako kreativan dečko i veoma smo uzbuđeni jer trenutno radimo nove pesme, tako da baš intenzivno razmišljamo o tom kreativnom procesu.
Da li biste ovom prilikom najavili nešto?
Jelena: Da, nova pesma koju izvodimo na Iluzijama slobode izlazi krajem septembra. Zove se „Da živim“. Jako smo srećni kako je ispala, a krenuli smo i da radimo spot za nju.
Inače, nadovezala bih se na inspiraciju o kojoj je Dami govorio, o tom kreativnom momentu. Meni to ne ide baš uvek glatko. Kad smo radili drugi album, sebi sam morala da zadam zadatak da svakodnevno radim barem sat vremena na pisanju pesama. Nebitno da li je bilo osam ujutru ili dva ujutru, poštovala sam tu disciplinu, jer kad pišeš na svom jeziku, nije svako prvo pero dobro.
Na engleskom sve zvuči dobro, dok na svom jeziku to ume da zvuči patetično.
Na kojim sve jezicima pišete pesme? Da li ste razmišljali da napišete pesmu na engleskom?
Jelena: Nismo. Damjan piše na makedonskom, ja pišem na našem, a imamo jednu i na slovenačkom, pošto već dvadeset godina živimo u Sloveniji, pa je red, kao slovenački bend, da imamo koju pesmu na slovenačkom.
Trenutno intenzivno radimo na pesmi koja je istovremeno i na slovenačkom, i na makedonskom, i na srpskom jeziku. Videćemo kako će to ispasti...
Jugoslavija. (smeh)
Jelena: Da, da.
Inače, sve to dolazi jako spontano, ne postoji kao ideja ili koncept. Nekada su sam ritam reči ili njihova spevnost bitni, u zavisnosti od toga šta paše.
Damjan: Ipak je deo naših života takav da puno menjamo jezike – malo pričaš srpski, malo slovenački, malo makedonski. Zamislite da je ovde sada i društvo Makedonaca, bio bi džumbus.
Staroslovenski bi progovorili...
Jelena: Da, da, da.
Damjan: U toj šizofreniji ima i malo muzike.
Pričajte nam o koncertima i turnejama. Verujem da tek tu nastupa ludilo i polje anegdota.
Damjan: Otkad je Miha došao imali smo nekih pedesetak koncerata i to nam jako prija, jer stvarno volimo da sviramo uživo.
Posebno nam je drago kada se poklopi da su u pitanju neke lepe kombinacije, gde je super ekipa, kao ova koja radi ovaj festival. Na Iluzije slobode smo došli iz Banje Luke, dobro se proveli u autu. A bliže se i koncerti kojima se jako veselimo. Nova mesta za nas.
U januaru idemo na neku prvu ozbiljnu turneju, desetak dana kombijem i ceo taj đir. U oktobru idemo u Norvešku.
Jelena: Sviramo u Tromsu, poznatom kao gradu sa najsevernijim McDonald'som u Evropi. Neko malo mesto na kraju sveta. Tamo je Deda Mraz kod kuće. (smeh)
Veče pred Iluzija slobode smo svirali u Banjoj Luci, u prostoru koji je nekada (za vreme Jugoslavije) bio ogromna industrijska zona, fabrika celuloze Celex, koja je, naravno, propala. Tamo je sada ruševina koja izgleda kao Černobilj. I usred svega toga postoji jedan mali proctor, DKC Incel, gde smo svirali, pre nego što smo došli u Bečej.
Kada je krenulo sranje u Ukrajini, svirali smo u Talinu, u Estoniji. Sledeći koncert imali smo u Narvi, a reka Narva je granica između Estonije i Rusije. I to baš u momentu kada je sve počelo. Razmišljali smo da li da idemo tamo ili ne, baš je bilo zeznuto.
Sećam se vozača koji nas je vozio. Bio je sjajan. Vozio nas je kroz neki grad i tada nam ispričao priču o tome da grad kroz koji prolazimo ne postoji na mapi. Navodno se tamo proizvodio uranijum za atomsku bombu u SSSR-u. Grad je bukvalno bio izbrisan. Nije postojao na mapi.
Kakvo iskustvo! I još jedno pitanje za kraj, uzevši u obzir sve navedeno, šta je vama lično poenta, ono najdraže zbog čega se bavite muzikom?
Miha: Podsvesno, verovatno svi traže zajednicu. Nešto poput ovoga je verovatno krajnji rezultat stvaranja muzike.
Koliko god voleo da budeš na bini ili na probama i da sviraš svoj instrument, a to sada vidim u bendu kada puno nastupamo i sviramo, stvar koja kulminira svu tu haotičnu energiju tokom nastupa i proba, kao i radost sviranja – sve se to gradi ka zajednici.
Da bi, kada ostaneš sam sa svojim mislima i stvaraš ideje, pa ih potom predstaviš i doneseš bendu, i od toga nešto nastane, mogao da ih sviraš i daš neku svrhu toj haotičnoj energiji – pretvoriš je u nešto što je zasnovano na zajednici.
