MUZIKA ZA FILM: Recenzija ostvarenja Breakdance (Breakin’, 1984.) i njegov muzički uticaj:
Jedan film holivudske B produkcije izazvao je pravu kulturnu revoluciju u Jugoslaviji sredinom osamdesetih godina 20. veka. Bila je to prva masivna doza tri najvažnija stuba hip hop kulture: muzike, plesa i umetnosti grafita za jugoslovenske klince. Ovaj film isporučio je tada potpuno novu estetiku, počevši od muzike koja je bila sveža, sirova jer je iznikla iz neprestane borbe za opstanak i pokazalo se - zarazna.
Godina je 1984. Jugoslavija trpi svoju prvu veliku ekonomsku krizu: nestašica struje, goriva, deterdženta, kafe, čokolade i mnogo čega drugog, jer odjednom je sva roba sa Zapada postala luksuzna i teško dostupna. Ipak, u kulturnom smislu, nije bilo nikakve izolacije, kulturna komunikacija sa svetom tekla je neometano. Za razliku od ostalih socijalističkih zemalja u kojima su muzika i filmovi sa Zapada morali da prođu višestruku proveru i neretko bivaju zabranjeni kao „ideološki neprihvatljivi“, Jugoslavija je imala daleko liberalniju kulturnu politiku nego većina ne samo istočnoevropskih već i zapadnoevropskih zemalja.
Kraj sedamdesetih i prvu polovinu osamdesetih obeležila je neobična popularnost filmova sa plesnom tematikom, koji su neretko imali latentnu notu društvenog realizma, pa i društvene kritike, jer njihovi junaci najčešće dolaze iz najsiromašnijih slojeva i bore se da osvoje stepenik više na društvenoj lestvici. Prvi takav film, „Groznica subotnje večeri“ (1977.) iznikao je iz fenomena globalne eksplozije disko muzike. Glavni junak je siromašni mladić Toni Manero (Džon Travolta) koji potiskuje svoje frustracije tako što dominira na plesnom podijumu lokalnog disko kluba.
Utabane obrasce uspeha ovog filma sledi celi niz holivudskih ostvarenja u godinama nakon toga: „Briljantin (Grease, 1978)“, „Sav taj džez (All That Jazz, 1979)“, „Slava (Fame, 1980)“, „Flashdance (1983)“, „Breakdance (Breakin’, 1984)“, „Footloose (1984)“, „Prljavi ples (Dirty Dancing, 1987)“... Samo jedan od tih naslova pokrenuo je pravu pravcatu kulturnu revoluciju. Premda u svakom pogledu sledi scenarističku matricu „Groznice“, „Breakdance“ je po dramskim kvalitetima pristojno, ali osrednje delo, koje je poharalo bioskopske sale širom sveta isključivo zahvaljujući muzici i plesu koji su bili nešto novo i autentično. Iz njujorškog andergraunda, sa presedanjem u Los Anđelesu gde se dešava radnja, preko ovog nepretencioznog filma do ostatka sveta isporučena je masivna doza sva tri stuba hip hop kulture – muzike, plesa i umetnosti grafita, koja je kasnije evoluirala u street art kakav danas znamo.
Sa budžetom od za holivudske prilike veoma skromnih 1.2 miliona dolara, bez ijednog zvučnog imena u glumačkoj postavi (izuzetak je Ice T, kom je ovo bilo prvo pojavljivanje na filmu, dok je slavu stekao puno kasnije), ovaj film je zaradio pedesetostruko veći iznos od uloženog.
U Americi ovaj film je učinio da hip hop kultura, tada još uvek nova i poznata samo u andergraundu, pokaže svoj ogromni potencijal da postane dopadljiva ne samo omladini tamnijih nijansi kože, već i belim klincima. Ništa manje bitno, producenti pop kulture su zahvaljujući ovom filmu prepoznali hip hop kao novu zlatnu koku.
Hip Hop osvaja Jugoslaviju
Film „Breakdance“ bio je prvi susret jugoslovenske publike, pre svega tinejdžerskog uzrasta, sa hip hop kulturom. Od uvodnih nota pesme „There’s No Stoppin’ Us“ (Ollie and Jerry), sa brutalnim sintisajzerskim basom karakterističnim za krautrock bendove prethodne decenije i kontrastnom veselom i razigranom melodijom, kompletna zvučna matrica ovog filma satkana je od deset pažljivo odabranih numera old school hip hopa, prethodno proverenih na bezbrojnim geto blasterima i improvizovanim podijumima za igru sačinjenim od rasklopljenih i spojenih kartonskih kutija - najboljoj podlozi za uzbudljive akrobatske plesne figure kao što su helikopter, vetrenjača, vrtoglavica i mnoge druge.
1 sat i 27 minuta filma, od toga 41 minut muzike i plesa, sadržali su ubrzanu obuku iz osnovnih pojmova hip hopa: rep (rap – rhythm and poetry), MC (master of ceremonies, pevač koji baca rime preko DJ bitova), skreč (ručno manipulisanje gramofonskom pločom koja proizvodi zvuk klizanja i škripanja u mestu), vobl, bugalu (boogaloo – oponašanje robota i/ili tela bez kostiju) i mnogi drugi. Pošto je ponavljanje majka znanja, većina tadašnjih klinaca gledala je film po nekoliko puta da utvrdi gradivo.
Već u drugoj pesmi „Freakshow on the Dancefloor“, veterani The Bar Keys, pokazali su umeće da novoj generaciji isporuče zvuk po novim standardima plesne muzike koja više nije bila glamurozni disko sedamdesetih već nešto mnogo sirovije, počevši od legendarne ritam mašine Roland R8 koja je obeležila hip hop zvuk prve polovine osamdesetih.
Niz hitova koji su oznojili mnoge plesne podijume te godine svoj vrhunac, kao i radnja filma, dobijaju kada zasvira ključna pesma – Rufus & Chaka Khan „Aint Nobody“. Ostatak plejliste iz filma Breakdance možete preslušati ovde.
Muzička pokrivalica filma Breakdance ostarila je veoma lepo i nema ni trunku patine koja se oseća u muzici iz nekih drugih tinejdžerskih filmova istog razdoblja, poput „Electric Dreams“ (1984) ili „War Games“ (1983), iako i tamo čujemo pokušaje da uz pomoć synth popa zvuče „moderno“.
Film Breakin’ (kod nas i u još mnogim zemljama prikazivan pod imenom Breakdance) bio je najgledaniji film u Jugoslaviji 1984. godine, rame uz rame sa filmovima „Oficir i džentlmen“ režisera Tejlora Hekforda i domaćim filmom „Halo, taxi“ Vlastimira Radovanovića. Samo u beogradskim bioskopima, film Breakdance pogledalo je 221.285 gledalaca, gotovo dvostruko više nego Lukasov „Povratak džedaja“ (130.348 gledalaca).
Bioskopi su 1984. bili već ozbiljno uzdrmani sve većim brojem video plejera u domovima, ali "Breakdance" je bio jedna od poslednjih bioskopskih pošasti zbog kojih se čekalo u kilometarskim redovima ispred blagajni, dok su preprodavci - tapkaroši zadovoljno trljali ruke. Karta za bioskop bila je jeftinija od sladoleda, ali za one koji dočekaju da dođu do blagajne pre početka predstave ili trenutka kada bi sve karte bile rasprodate - tada bi tapkaroši podigli cenu bar petostruko. Broj gledalaca filma na video kasetama niko nije računao, a bio je barem jednak bioskopskim postignućima.
Ono što je usledilo za tren oka nakon početka prikazivanja filma Breakdance, koji je u jugoslovenske bioskope stigao neuobičajeno brzo, svega 2-3 meseca nakon američke premijere, početkom nove školske godine 1984/85’, bila je masovna pojava klinaca u šuškavim trenerkama koji su koristili svaki zgodan budžak da vežbaju pokrete viđene na filmu i da se međusobno nadmeću u brejkdensu.
Brejkdenseri u parku kod Vukovog spomenika, Beograd 1985. Autor fotografije: Miladin Jeličić Jela
Sledećih godinu dana jugoslovenski gradovi bili su preplavljeni manje ili više veštim plesačima brejkdensa, koji su bili doslovno na svakom koraku, od školskog dvorišta, parka, disko klubova, žurki, do garaža i haustora. Mnogi su bili pravi majstori, ništa slabiji od onih sa filmskog platna. Slično Bronksu, i na našim ulicama prestale su tuče bandi i svi obračuni vodili su se plesom.
Ubrzo se pojavilo i prvo jugoslovensko hip hop izdanje – ploča beogradskog benda The Master Scratch Band „Degout“ (Jugoton 1984.) koja je obeležila tu godinu na talasima Studija B i nekih drugih radio stanica koje nisu puštale narodnu muziku. A onda je celi ovaj fenomen utihnuo i tek deceniju kasnije pojavila se masovnija domaća hip hop produkcija. Ipak, iako ih niko ne svrstava u hip hop žanr, elementi hip hopa prisutni su u muzici Discipline kičme na pločama "Svi za mnom" (1986.), "Dečija pesma" (1987.) i naročito "Zeleni zub na planeti dosade" (1989), beogradskog benda Badvajzer (1987.-90'), Rambo Amadeusa (1988.- ), Presinga (1990- ) i mnogih drugih domaćih izvođača.
Mnogi poznavaoci hip hopa navode film „Beat Street“, koji je premijeru u SAD imao svega mesec dana nakon „Breakin’“, kao autentičniji jer je snimljen u stvarnoj kolevci hip hopa, njujorškom predgrađu Bronks. „Beat Street“ takođe sadrži sjajnu plejlistu sa mnoštvom uticajnih imena old style hip hopa (Afrika Bambaataa, Grandmaster Melle Mel, DJ Jazzy Jay...) mnogo brejkdens scena, dok okosnicu scenarija čini priča o grafiti umetniku Ramonu. Daleko skuplji u produkciji (9.5 miliona dolara) nego „Breakin’“, „Beat Street“ je zaradio daleko manje novca. Izgleda da mu je nedostajala harizma Lusinde Diki (Lucinda Dickey). U Jugoslaviji nije prikazivan u bioskopima, ali je objavljen na video kaseti. „Beat Street“ je sa godinu dana zakašnjenja prikazan u bioskopima Istočne Nemačke, koja je tada bila deo sovjetskog bloka, i tamo je imao vrlo sličan učinak kakav je film „Breakin’“ imao u Jugoslaviji – mnoštvo klinaca izašlo je na ulice da igra brejkdens.
Počasno spominjanje zaslužio je i film Wild Style (1982), prvi hip hop film. Posvećen priči o grafiti umetniku Zorou, ovaj film ima i respektabilnu muzičku pokrivalicu, u čijem nastanku su učestvovala važna imena njujorške muzičke scene, kao što su DJ Grand Wizzard Theodore, Fab 5 Fred, Debbie Harry, Grandmaster Flash i mnogi drugi. Ovaj film nije bio otkupljen za prikazivanje u jugoslovenskim bioskopima, pa je samim tim imao neznatan uticaj na popularizaciju hip hop kulture u Jugoslaviji.
