- Kada smo mi, Putan Club, tužni ili depresivni, često osetimo potrebu da odemo u muzej i zaplačemo pred određenim slikama. Upravo je to, za nas, suštinska uloga kulture. To nam je potrebno, da nas spreči da sebi pucamo u glavu. Umetnici imaju društvenu odgovornost. Umetnost ne može biti još jedan čin samozadovoljavanja, niti prostor u kojem ljudi sa egom velikim poput katedrale hrane sami sebe - tako muzičari Gianna Greco i François R. Cambuzat iz sastava Putan Club sagledavaju ulogu umetnosti.
Orbitirajući u šizmi industrijske elektronike i šamanskog transa, prespojen autentičnim kompjuterskim tonovima i sagorevanjima atoma tokom eklektičnog nastupa, Putan Club će u utorak, 30. juna svojim transevnim zvukom obuzeti publiku, u Guvernanta baru.
Uoči nastupa francusko - italijanski duo Putan Club dao je intervju za KeroZin, prožet njihovim slobodoumnim stavovima, snažnim idejama, kao i ljubavlju prema publici i umetnosti.
Prošlo je neko vreme od vašeg poslednjeg nastupa u Beogradu. Od tada ste proputovali bezbroj mesta, upoznali različita plemena i zajednice i sigurno doživeli nezaboravna jutra, dane i noći. Možete li da podelite jednu ili nekoliko priča koje su vam ostale u posebnom sećanju od poslednje posete Beogradu do danas?
- Od prošle godine, čini se da svet iz dana u dan postaje sve gore mesto, na svim poljima, pa tako i u umetnosti i kulturi. Ono što ostaje sigurno jeste da upravo prava nezavisna mreža klubova, koncertnih prostora, organizatora i promotera opstaje i odoleva najbolje, kao i uvek. Za razliku od velikih dvorana, megalomanskih postava, „supermarket“ festivala, Live Nation-a i svih tih drugih fašističko-kapitalističkih organizacija.
Naši dani i noći zato su i dalje ispunjeni predivnim otkrićima, a lepih uspomena ima bezbroj, od očaranosti regijom Mazurije u Poljskoj do umetničkog otpora u Tekateu u Meksiku.
Privilegovani smo. Imamo priliku da radimo ono što volimo, tamo gde želimo i onda kada želimo, uprkos neprekidnom pritisku međunarodnog kapitalizma.
Zaista je teško izdvojiti samo jedan ili nekoliko trenutaka, jer svaki susret obogaćuje naše živote potpuno i duboko.
Poslednje iskustvo koje nas je posebno dirnulo bio je poziv na obeležavanje stogodišnjice našeg voljenog OKC Abrašević u Mostaru. To je bilo izuzetno emotivno, iako predstavlja samo poslednji u dugom nizu takvih događaja.
Tokom tog perioda, za koje ste se ciljeve najviše borili kroz svoje delovanje, koncerte i aktivnosti? U koje ste projekte uložili najviše srca, bilo da su u pitanju nove pesme, društvene inicijative ili učešće u protestima?
- Genocid koji sprovode Izrael i Sjedinjene Američke Države očigledno predstavlja jednu od ključnih borbi našeg vremena. Tu je i masakr nad Ujgurima u Kini, kao i mnogi drugi užasi koje je čitav svet namerno odlučio da zaboravi.
Rat u Ukrajini je još jedna takva tragedija, sukob za koji odgovornost snosi i Zapad, uprkos svim zločinima koje je pokrenula Putinova vlast.
Imamo prijatelje koji pružaju otpor u Ukrajini, čak i ukrajinskim nacionalistima i fašistima, baš kao što imamo prijatelje, uglavnom anarhiste, koji pružaju otpor u Rusiji.
Što se tiče borbe za prava žena, zajedno sa pravima LGBTQIA+ zajednice, i tu prisustvujemo zastrašujućem nazadovanju.
Šta uopšte možemo da kažemo osim da priznamo sopstvenu nemoć pred ovim međunarodnim parnim valjkom?
Za nas je borba svakodnevna, iako deluje gotovo beznačajno pred ovakvim globalnim užasima. Možda se ona svodi na to da, što je moguće šire, podelimo sat i po slobode - jedan trenutak u kojem svi zajedno možemo da dišemo.
Revolucija ne može doći sa jednog mesta. Ona mora biti globalna ili se neće dogoditi.
Od vaše poslednje posete Beogradu nije se mnogo toga promenilo. Kapitalizam i dalje melje ljude, ratovi ne prestaju, a napadi na slobodu deluju sve intenzivnije. U takvom svetu, šta vam daje snagu i vraća veru u ljude i u bolju budućnost?
- Iskreno, nadu nam daju svi oni nezavisni prostori i slobodni ljudi koji, uprkos svemu, nastavljaju da žive intenzivno.
Ljudi koji ozbiljno organizuju svoje zajednice, uz neverovatnu upornost, često žrtvujući sopstveno vreme i novac, i koji pokušavaju da izgrade zajednicu koja je pre svega lokalna, ali razmišlja globalno.
Jer da, svi smo zajedno u istim neverovatnim govnima.
Ali neprijatelj je danas lako prepoznatljiv. On želi da budemo tužni i pomireni sa porazom.
Zato moramo više nego ikada da čitamo, posećujemo muzeje, odlazimo na koncerte, u pozorišta i bioskope.
Moramo da pružamo otpor - najpre kao zajednice i porodice.
A zatim i globalno.
S druge strane, šta vas danas najviše zabrinjava? Koje nepravde vas najviše pogađaju i protiv kojih problema osećate najveću potrebu da govorite? Znamo da su vaša srca na pravoj strani: od ekologije i borbe za životnu sredinu do zabrinutosti zbog veštačke inteligencije i velikih korporacija. Znamo i da se zalažete za dobrobit životinja, kao i za ljudska prava, od migranata do LGBTQ+ zajednice. Postoji li danas jedan oblik ugnjetavanja koji vas najviše boli ili su sve te borbe, u vašim očima, neraskidivo povezane?
- Da, verujemo da su sve te borbe neraskidivo povezane.
Možda nas najviše užasava ravnodušnost zapadnog društva. Ali ne samo zapadnog, ista kukavičluk i isto neznanje prisutni su i u Africi, na Bliskom istoku i u Aziji.
Sa svoje strane osmislili smo neku vrstu „filtera“ koji nam pomaže da procenimo gde bi mogli nastati problemi.
Pre nego što uđemo u bilo kakvu saradnju, postavljamo tri pitanja:
- Kakav je vaš stav prema rodnoj ravnopravnosti?
- Kakav je vaš stav prema homoseksualnosti i transrodnom identitetu?
- Kakav je vaš stav prema ateizmu?
To su naši brzi filteri koji nam pomažu da prepoznamo oportuniste ili čak protivnike.
Ako su odgovori negativni, sa tim ljudima nećemo sarađivati.
Koliko muzika može biti moćno sredstvo otpora? Na primer, vaša pesma „Filles de Mai“ našla se na Bandcamp kompilaciji Save Gaza, koju je objavila inicijativa Free Artists for Free Gaza. Možete li nam ispričati kako je nastala kompilacija?
- Kontaktirala nas je inicijativa Free Artists for Free Gaza. To je bio jedan od prvih trenutaka koji nam je pomogao da se osećamo manje usamljeno pred svim tim užasom.
Nažalost, nikada zapravo nismo upoznali ostale umetnike. Inicijativa je nastala iz osećaja hitnosti i organizovana je sa veoma ograničenim resursima.
I mada bi većina palestinskog stanovništva verovatno veoma negativno odgovorila na naša tri pitanja (o rodnoj ravnopravnosti, homoseksualnosti i transrodnom identitetu, kao i ateizmu), dužnost svih nas jeste da se borimo protiv nepravde.
To je pitanje života i smrti.
Muzika kao sredstvo otpora?
- Iskreno, više baš i ne verujemo u to.
Ali kultura u celini pomaže nam da delimo iskustva i, što je još važnije, da stvaramo zajednice koje pružaju otpor.
Mi smo samo mali primer onoga što je moguće postići u potpunoj nezavisnosti, izvan sumornih autoputeva i naplatnih ramp, odvratne i nepravedne muzičke industrije.
Istovremeno, osnivač i izvršni direktor Spotify-ja značajno ulaže u vojne tehnologije zasnovane na veštačkoj inteligenciji. Verovatno ste razmišljali o kontrastu između muzike, verovatno najuniverzalnije i najkomunikativnije umetnosti na svetu, i načina na koji ona može biti iskorišćena za jačanje sistema moći i profita. Kako vi doživljavate tu kontradikciju?
- Bojkot, bojkot i još jednom bojkot.
Svaki umetnik koji ima makar trunku etike trebalo bi da shvati da saradnja sa tim monstrumima ili kupovina proizvoda koje oni stvaraju samo dodatno učvršćuje lance kojima smo svi vezani.
Ko želi da se uključi ili sazna više, organizacija BDS je odlično mesto za početak.
Na kraju, jedno od najmoćnijih oružja jeste skromnost.
Ne kupovati novi automobil.
Jesti sezonsku hranu.
Ne juriti za najnovijim gedžetima koje su izmislili ti kreteni.
Možemo ih srušiti samo tamo gde su najslabiji - kroz novac i njihovu pohlepu.
Budite dosledni i ostavite veliki ego po strani.
Bojkot, bojkot i još jednom bojkot.
Ekonomski apstencionizam - kako bi bojkot ponovo pretvoriti u kolektivno političko oružje. Zato što nam posmatranje problema kroz prizmu odricanja omogućava da izađemo iz beskrajnih metafizičkih rasprava i usmerimo se na konkretna pitanja zasnovana na pravu:
- Koje kompanije krše ljudska prava i uništavaju životnu sredinu?
- Koje ugrožavaju živote drugih ljudi ili čitavim populacijama uskraćuju vodu, zdravstvenu zaštitu, slobodu ili obrazovanje?
- Koje uništavaju biodiverzitet?
- Ko je odgovoran?
To su pitanja koja treba da nas vode kada zajedno odlučujemo koje proizvode, brendove i industrijske procese treba zabraniti, kao i kojim korporativnim liderima -bilo da su podizvođači ili naručioci poslova, mora biti onemogućeno da nastave da nanose štetu.
Za razliku od modela herojskog odricanja, u kojem pojedinac pokazuje svoju moralnu snagu tako što sam odoleva želji za kupovinom i društvenom pritisku, moramo razviti model društveno organizovanog odricanja.
Zajednički treba da odlučimo koji proizvodi više ne smeju da se proizvode, distribuiraju, promovišu niti društveno vrednuju, kao i da stvorimo pravedne alternative.
Na kraju, samo da bude potpuno jasno:
Putan Club nikada nije bio niti će ikada biti na Spotifyju, Amazon Musicu, Deezeru, Tidalu ili bilo kojoj sličnoj fašističko-kapitalističkoj platformi.
Ne trebaju nam da bismo preživeli.
Niti da bismo platili kiriju.
Fascinantno je kako vaša muzika zvuči istovremeno duboko organski i plemenski, a opet prihvata industrijski noise i elektroniku. Ako moje zapažanje nije sasvim pogrešno, volela bih da znam kako te naizgled suprotne sile funkcionišu u vašem stvaralaštvu. Da li iza te kombinacije stoji određeni pogled na svet?
- Ne pripadamo nijednoj crkvi, ni muzičkoj, ni bilo kojoj drugoj.
Baš kao što ne osećamo pripadnost nijednoj naciji (jer niko nije birao matericu u kojoj će se roditi; čista je slučajnost da se neko rodi u Burkini Faso ili Kanadi), tako je i sa našom muzikom.
Prisvajamo pravo da podjednako slušamo i volimo bend Meshuggah i Jennifer Lopez, ili Mel Bonis i Keijija Haina.
Potrebna nam je sva muzika.
Svaka muzika.
Za svaki drugačiji trenutak u danu ili u životu.
A tu je i naša druga velika ljubav - adorcistički rituali koji se praktikuju širom sveta, kao i društvena (i terapeutska) odgovornost koju nose muzičari i umetnici.
Takvi rituali predstavljaju izlaz iz tuge i očaja.
Izlaz iz samoubistva.
Kada smo mi, Putan Club, na primer, tužni ili depresivni, često osećamo potrebu da odemo u muzej i zaplačemo pred određenim slikama.
To nam je potrebno.
Jer upravo je to, za nas, suštinska uloga kulture.
Da nas spreči da sebi pucamo u glavu.
Umetnici imaju društvenu odgovornost.
Umetnost ne može biti još jedan čin samozadovoljavanja, niti prostor u kojem ljudi sa egom velikim poput katedrale hrane sami sebe.
Volela bih da vas pitam o pesmi „Jadransko More“. Za mnoge ljude širom bivše Jugoslavije, Jadransko more nosi snažne emocije i uspomene, često budeći osećaj nostalgije. Možete li da nam ispričate kako je nastala ta pesma i šta ju je inspirisalo?
- Kod nas je potpuno isto.
Jadransko more i za nas nosi snažne emocije i uspomene, budeći duboku nostalgiju.
Gianna je rođena u italijanskom Salentu i čitav život provela je kupajući se u tom malom moru koje nas je oduvek fasciniralo.
François je, sa druge strane, sedam godina živeo blizu Otranta, gledajući preko mora ka albanskim planinama i Krfu.
Jadransko more je, bez ikakve sumnje, jedan most.
Što se same kompozicije tiče, nastala je jednog dana ispunjenog tugom i nostalgijom.
Nedostajali ste nam.
Zaista.
Želeli smo ponovo da vas sve vidimo.
Zato je ova pesma svojevrsna ljubavna izjava i omaž jednom prijateljstvu.
I, naravno, pokušaj da idealizujemo, možda pogrešno (hihihihi), neki bolji, drugačiji, plemenitiji i zanimljiviji svet.
Vi toga verovatno niste ni svesni...
...ali vi nas terate da sanjamo.
U vašoj muzici i nastupima osećam duh folklora, glas običnih ljudi u njegovom najiskrenijem i najautentičnijem obliku. Vi ste mnogo više od benda; vi ste pokret otpora koji širi ideje i obogaćuje živote ljudi. Šta vas pokreće u toj misiji?
„Pokret otpora koji širi ideje i obogaćuje živote ljudi“…
Vau.
Hvala ti, Una.
Ali, još jednom, mi opstajemo zahvaljujući upravo vama.
Publici.
Zajednici.
Upravo zato sviramo dole, u publici, a ne na bini.
Da bismo vam prišli.
Da bismo vas dodirnuli.
Da bismo osetili vaš znoj.
Vašu krv.
Vaš bes.
U ritualima koje proučavamo u Aziji i Africi, muzičari istovremeno leče druge ljude i leče sami sebe.
Ne postoji bina.
Ne postoji ideja superzvezde.
Svi su zajedno.
Ne postoji „zona komfora“, poput one potrošačke logike na Zapadu, gde umetnik i publika postoje kao dva odvojena sveta.
Otuda dolaze naša organska priroda i naš tribalizam.
Revolucija će biti globalna.
Izvešćemo je svi zajedno.
Ili se neće dogoditi.
