„Ako možemo da kažemo da imam hitove - sviramo ih! Na ovoj turneji izvodimo i veliki broj Madrugada pesama. Ne dolazimo u Beograd da bismo bilo koga razočarali. Dolazimo i donosimo ljubav i muziku“, tim rečima norveški umetnik Sivert Høyem najavljuje predstojeći koncert u prestonici.
Frontmen grupe Madrugada i hvaljeni solo autor Sivert Høyem održaće beogradski koncert u utorak, 15. septembra, na Zappa Barki (Kej kod Kule Nebojša), sa početkom u 21 čas.
Trenutnom turnejom slavi prekretnice i nove početke, a razloga za slavlje ima i više nego dovoljno. Napunio je 50 godina i sa publikom proslavio objavljivanjem The Best of albuma. Ali to nije jedini jubilej 2026, jer albumi Lioness i Exiles pune deset, odnosno dvadeset godina.
Njegovo stvaranje karakteriše mračan, ali atmosferičan, snoviđajni zvuk koji spaja alternativni rok, blues i snažnu melanholiju. Album Industrial Silence benda Madrugada, jedan je od najznačajnijih albuma sa kraja devedesetih. Sivertov glas i Madrugada ostaju uklesani u zvučnu strukturu tog peroda dok, aktuelna turneja predstavlja omaž životu posvećenom muzici i umetniku koji ispuni prostor jednom jedinom notom.
Pred koncert, Sivert Høyem je dao intervju za KeroZin.
Muzikom se bavite od tinejdžerskih dana, kakva je bila klupska scena na kojoj ste se odrastali?
Sivert Høyem: Zapravo nije postojala neka naročita scena. Dolazim iz jednog malog mesta na severu, iz arktičkog dela Norveške, i tamo nam gotovo uopšte nisu dolazili bendovi na turneje. Scena se uglavnom svodila na mnogo lokalnih, amaterskih bendova.
Jesu li bili dobri?
Sivert Høyem: Ne, ne, bili smo užasni. Prvi bend sam osnovao sa oko 14 godina. Do tada sam pevao sam za sebe, uz ploče, učio… zapravo nisam ni shvatao da umem da pevam. Momke iz benda koji će kasnije postati Madrugada, upoznao sam sa 16 ili 17 godina i pridružio sam im se. Bili su drugačiji jer su zapravo pisali sopstvenu muziku i slušali neke druge, alternativnije stvari. Svi smo voleli sav grunge koji je tada bio aktuelan i muziku iz Sijetla. Voleli smo R.E.M. i The Doors. Oni su se interesovali i za britansku muziku, bendove kao što su The Smiths i The Cure. Voleli smo U2, dok su nam Jesus and Mary Chain bili veoma važni. Njih sam obožavao.
A Madrugada je bila drugačija. Nisu svirali instrumente toliko dobro kao pomenuti bendovi, ali bili su veoma ambiciozni. Imali su taj osećaj da su bend, grupa. I san da snime album i krenu na svetsku turneju. Kad sam ih upoznao ta ambicija je bila veoma zarazna. Kada si mlad i upoznaš ljude koji su ti uzbudljivi, sa kojima možeš da se poistovetiš, jednostavno postanete ekipa – to je veoma snažna stvar.
Tako da smo ostali zajedno. Prvih nekoliko godina bilo je veoma intenzivno: samo smo vežbali, vežbali, vežbali i svi su nas mrzeli. Ne baš mrzeli, ali nas nisu ni voleli. To nam nije smetalo. Nije nam obaralo moral. Bili smo potpuno fokusirani i imali smo zajednički san. Izlazili smo, pili i pričali o njemu, neprestano pričali o pesmama koje ćemo napisati. I da, bilo je neverovatno.
Negde sam pročitala da gajite interesovanje za norveški black metal, ali i za folk muziku, što mi je bilo veoma zanimljivo. Imate li neke druge, možda neočekivane hobije ili interesovanja koje se ne mogu lako prepoznati kroz vašu muziku?
Sivert Høyem: Pokušavam da čitam koliko god mogu. Ovo je bilo dobro leto za čitanje.
Trenutno sam okupiran delom “Pet Sematary” od Stivena Kinga. Neverovatna knjiga. A on neverovatan pisac. Zaista dobar. Osim toga, istorija je oduvek bila moje veliko interesovanje, od malena. Počelo je gledanjem istorijskih slika u knjigama. Bila mi je omiljeni predmet u školi - sve u vezi sa istorijom.
Zašto istorija? Da li ste kroz otkrivanje prošlosti pokušavali da sagledate budućnost i bolje razumete ljudsko ponašanje ili nešto slično?
Sivert Høyem: Za mene je istorija svet mašte. Nešto u čemu mogu da se izgubim. Kada sam upisao fakultet i počeo da studiram istoriju, bio sam potpuno šokiran akademskim pristupom. U tome nije bilo ničega zbog čega sam voleo istoriju. Bio sam dete koje sanjari, a u istoriji sam mogao da se izgubim. Isto kao i u muzici. Za mene su muzika i istorija povezane - dve strane iste medalje.
Objavili ste The Best of album najvećih hitova, kako ste birali pesme, s obzirom na to da imate veoma bogat katalog?
Sivert Høyem: Bilo je teško. Za umetnika poput mene, sve je uglavnom vezano za albume, nikada nisam imao naročite sreće sa singlovima. Neke pesme su se malo puštale na radiju, a neke su ljudi odmah prepoznavali kao posebne. Ipak, bilo je teško napraviti izbor. Zato sam se jednostavno držao pravila - deset pesama koje su najpopularnije, a onda sam dodao još nekoliko za koje sam smatrao da bi trebalo da budu na albumu.
Koje pesme su vaš izbor?
Sivert Høyem: „Give It A Whirl“, koja nije neka velika streaming pesma, ali je veliki favorit na koncertima, već dugo. I „Hollow“ sa poslednjeg albuma. Zaista sam ponosan na tu pesmu i poželeo sam da joj dam dodatni podsticaj. Napunio sam 50 godina, u pomislio da je to dobra prilika i pravi trenutak za album najvećih hitova. On može da se posmatra i kao uvod za nove slušaoce; da ljudi kojima se dopadne moja muzika suze izbor slušanjem “The Best of” albuma, da bi ga potom proširiti. Nadam se da će ljudi to uraditi.
Kako izgleda svet oko vas dok stvarate muziku?
Sivert Høyem: Većinski pišem samo kada osećam neku vrstu potrebe, kada sam inspirisan. Ali takođe znam da moram da sednem i napišem nekoliko loših pesama samo da bih pokrenuo “mišić” za pisanje pesama. U tom smislu pisanje zahteva i određenu disciplinu. Jer nećete znati da li ste inspirisani dok ne sednete i ne pokušate da napišete nešto. Ako tako radim nekoliko dana, počinjem da stvaram stvari u kojima uživam i koje mogu da zamislim kako snimam. Najčešće radim kod kuće. Imam i studio, ali mi on nije pravo mesto za pravljenje muzike. Radije sedim kod kuće sa gitarom i komadom papira ili računarom i pokušavam da napišem dobro - konstruisane pesme koje mogu da se sviraju na gitari. Kad to završim, onda pesme odnesm bendu ili producentu kako bismo ih “proširili”. Volim da imam dobru ideju o tome kako da napravim dobro strukturiranu pesmu. Mnogi moji idoli, ljudi koje na neki način najviše volim, su ljudi koji pišu takve pesme – pesme koje možete samostalno da iznesete na scenu i odsvirate ih.
Iz razloga što je vaša muzika jako atmosferična, zanima me je da li možda postoji neka vrsta vremenskih uslova koja vas inspiriše. Na primer, jaka kiša, leto, proleće ili nešto slično?
Sivert Høyem: Pre je to doba dana nego vremenskih prilika. Nekada sam voleo da budem budan do kasno u noć, kada svi ostali spavaju. Volim osećaj izolacije i činjenicu da svet spava, a da sam ja ovde i da pokušavam da stvorim nešto. Noću sam voleo da gledam svetla grada, ili svetla koja prolaze dok se vozim .. Da gledam pejzaže kako prolaze autoputem ili prođem negde gde nema puno ljudi, pored neke farme i pomislim: „Vau, ovde neko živi.“
Taj osećaj je umirujući. Noću se osećam bezbedno. Obožavam taj osećaj kao da me tama sveta na neki način obavija. Pretpostavljam da je to raspoloženje prisutno u velikom delu moje muzike.
Magično veče nas očekuje i prilikom vašeg dolaska u Beograd.. A nije da prvi put nastupate kod nas, da li pamtite koncerte u Srbiji?
Sivert Høyem: Poslednji put kada sam svirao u Beogradu bio sam oduševljen. Taj dan je bio jako stresan, zaglavili smo se na granici sa mađarskom policijom i sve je trajalo beskonačno dugo… U klub smo stigli bukvalno pola sata pre nego što je trebalo da izađemo na scenu. A kada sam izašao, od beogradske publike sam dobio toliko topline i energije…
Samo ja i moja gitara. Ljudi su pevali sa mnom i podigli ceo doživljaj na neki drugi nivo. Toliko su mi dali.
Po dolasku sam bio sam potpuno iscrpljen, a na kraju se sve pretvorilo u jedno neverovatno veče. Zato se ovome sada nastupu zaista radujem. Mogu samo da zamislim kakva će ta energija biti sada, sa celim bendom koji dovodim. Veoma smo dobro uvežbani. Svirali smo tokom celog leta. Bend je neverovatan i sa njima sviram gotovo od samog početka svoje solo karijere. Oni sve shvataju. Znaju sve.
