„Ljudi, dođite u petak u 20/44 da se družimo. Slušaćete odličan makedonski bend i nas. Sviraćemo i neke nove pesme. Jedva čekamo! Vidimo se!“, poziva na koncert šabački bend Lu, koji će u organizaciji Zelenog kačketa, nastupiti kao podrška makedonskom sastavu Golemata voda.
Makedonci će tom prilikom, 21. avgusta u bašti kluba 20/44, premijerno nastupiti u Beogradu.
Međutim, mi se u ovom intervjuu vraćamo u Šabac.
Lu je, što bi se reklo, skriveni dragulj savremene domaće scene. Njihov zvuk je u isto vreme i težak i intenzivan i melodično zagušen. Tekstovi i vokal su zasecajuće iskreni, ne sa elementima, već dušom mačvanskog bluza, jer je sad već izvesno da taj okrug rađa ozbiljno kvalitetne muzičare.
Ta scena skoncentrisana u Šapcu preti da postane kultna, a Lu je jedan od njenih najjačih predstavnika, jer zvuk benda zrači emocijama koje cepaju atome, dok vas voza unutar tog šabačkog univerzuma.
I dok bend najavljuje eksperimentisanje sa sintom u daljem radu, u intervjuu sa Lu možete pročitati i to kako su pred nastup u Spratu obijali kola kako bi oslobodili muzičku opremu, ali i zašto im se sviđa kada se određeni folk rock izvođači nađu na plejlistama.
Lu čine Ivan Bilan (vokal i gitara), Mario Đurić (bas) i Živorad Popović (bubanj).
Svoj zvuk definišu kao derivat rokenrola, do sada su objavili jedan album, “Ne mogu ništa sam” i dva singla sa predstojećeg albuma, na kojem trenutno rade.
A povodom sutrašnjeg koncerta sa makedonskim kolegama, dali su intervju za naš zin.
U organizaciji Zelenog kačketa, sutra se Skoplje susreće sa Šapcem. Šta donosi ta mešavina scena i zvuka?
- Uvek zaboravimo da se zahvalimo i pohvalimo Zeleni Kačket ekipu. Počeli bismo sa tim. Imamo osećaj da prate sve što se dešava na sceni na ovim prostorima, podržavaju maksimalno, posećuju događaje, a onda, naravno, da uzmemo u obzir i sve što su do sad objavili, organizovali... Bravo, ljudi! (što bi rekao Lonče (Pop Depresija). Drago nam je da se dešava ovaj događaj. Prva i jedina naša svirka van Srbije bila je u Skoplju krajem prošle godine, nosimo lepe uspomene sa tog puta. Nismo bili upoznati sa radom sastava Golemata voda, dok nismo čuli da sviramo sa njima. I uvek nam je drago kad sviramo prvi put sa nekim novim bendom. Nova poznanstva, slušanje novog benda prvi put uživo, druženje je ono najlepše kod bavljenja muzikom. Radujemo se ovom događaju.
Kako biste predstavili vaš rad, scenu, (sub)kulturu iz koje potičete.
- Usaglasili smo se da, kad nas pitaju, kažemo da sviramo nešto što je derivat rokenrola. Šta god to značilo, to nam deluje kao najtačnije. Imamo objavljen album pod nazivom „Ne mogu ništa sam“ (2024) (Zeleni kačket/Pop Depresija). Ove godine smo objavili dva singla sa spotovima za pesme „Gde đavo spava“ i pesmu za kompilaciju Zrnce „Negde, Što Dalje“.
Pre svega se doživljavamo kao deo šabačke scene koja je doživela neku vrstu procvata pre tri-četiri godine kada se pojavilo dosta novih autorskih bendova (Andrejin krst, Soba smrdi sve, Vermilion, Enkor, Sprž, Katul Ferman). To je i nas podstaklo da radimo. Dobili smo vetar u leđa - nešto je počelo da se dešava na tom lokalnom nivou i to je, mislim, bilo presudno za nas kao bend na početku.
Nisam siguran da bismo mogli da kažemo za sebe da potičemo iz te i te subkulture. Mislim da je tu uticaja iz dosta različitih subkultura koje smo mi pohvatali i prihvatili. Sva trojica smo u srednjoj počeli da sviramo po bendovima, da idemo na svirke, to je nešto što nas je još tad obeležilo.
Uvedite nas u vaš muzički univerzum. Na kojim idejama i stilovima se prelama zvuk koji stvarate?
- Ima muzike, izvođača i bendova za koje bi sva trojica rekli da obožavamo i da su nam omiljeni. Na primer The Police, Happy Mondays, KKN. Mario (basista) je najnaslušaniji i on je dosta muzike i pokazao nama... A sa druge strane, mislim da od nas trojice sluša najmanje muziku koja je bliska ovome što mi sviramo.
Nekako smo od starta krenuli da jurimo konkretnost u pesmama, razumljivost i realno smo dosta puta čuli, ali i jeste tačno, da kucamo po opštim mestima. Pokušavamo malo i da se sklonimo od tog pristupa, ali do sada smo uvek jurili formu pop pesme, koju smo malko kvarili nekim dugim uticajima ili odlukama. Mislim da smo iskreni bili uvek, ali smo nekad išli previše na sigurno.
U kakvoj atmosferi stvarate muziku?
- Mislim, kao i kod svakog benda, faza da dođemo na probu i da smo produktivni, vežbamo, pravimo novo. Bilo je onda perioda da ne možemo da se nađemo neko duže vreme, pa da dođemo i ne sviramo, nego samo sedimo i pričamo. Mislim da je uvek bilo opušteno, da smo bez nekog pritiska pravili sve do sad. Proba i taj prostor nam je utočište i pre svega mesto za druženje, opuštanje i uživanje.
Na čemu trenutno radite?
- Radimo već neko vreme na novim pesmama. Nemamo još plan da li ćemo čekati da napravimo dovoljno da bude album pa da ih objavimo zajedno ili ćemo singl po singl izbacivati. Mislim da je verovatnija ova druga opcija, ali ne znamo još. Tražimo se, pokušavamo zvuk malo da pomerimo. Pokušali smo neke nove pesme sa sintom da napravimo i mislimo da će ga biti na novom albumu. Neke pesme smo napravili drugim pristupom u odnosu na sve do sad pa i ne zvuče kao dosadašnji LU pa razmišljamo da li ih sad objavljivati ili ne. Razmišljamo da li da snimimo neke nove pesme ne opterećujući se da li ćemo ih baš tako izvoditi uživo ili da zadržimo pristup kao do sad.
Radimo na novim pesmama i mislim da je izvesno da će biti album broj 2.
Kako se osvrćete na period nastanka prvog albuma?
- Najznačajniji period za nas je taj. Neka velika energija nas je vukla napred, nismo uopšte znali šta radimo, samo smo se nalazili, svirali, pravili pesme, bacali ih i tako dosta meseci. Kad je preživelo nekih desetak pesama, osetili smo da je to to i onda se pojavio određeni pritisak i strah da to nećemo uspeti da snimimo i da izbacimo.
Ostaje nam taj album kao neka uspomena na to vreme, na određene događaje, ljude…
Šta se krije iza tekstova pesama koje pišete? Šta vas inspiriše?
- Imam dosta čudan odnos prema tekstovima. Od dosta nekih stihova sa prvog albuma me je sramota i voleo bih da nestanu, a onda nekad mi bude to i slatko. To sam bio ja tad, što bih se stideo, tako je kako je. Negde sam kao hteo da se ogolim pa je to na kraju ispalo patetično, negde se pravim pametan, pokušavam da komplikujem samo da bih komplikovao i tako. Uglavnom su situacije iz života ono što inspiriše na pisanje, stvari koje su se desile meni ili nekom meni bliskom, a koje su me u tom trenutku mučile ili radovale pa sam na taj način kroz pisanje pokušao da ih bolje razumem.
Radujem se da otpevam neke pesme u budućnosti za koje neću ja napisati tekst. Već dugo o tome pričam sa našim drugarom Ilijom Petrovićem, koji nam je radio tri spota do sad i koji piše poeziju - da uradimo muziku na njegov tekst. Mislim da će se to i desiti. Voleo bih i Gile da napiše jedan tekst koji ću ja pevati.
Kako biste opisali doživljaj lajv nastupa, kako vama sa stejdža izgleda cela priča?
- Nama mnogo više prijaju lajv svirke nego studio i snimanje kao takvo. Dosta smo puta čuli da ljudi nisu odreagovali na naš album kad su ga slušali kod kuće, a kad su došli na svirku i čuli nas uživo, to im se dopalo. Generalno smo malo pogubljeni na bini i nemamo neku naročitu komunikaciju sa publikom, ali mislim da sva trojica imamo osećaj da, dok smo na bini, da je to najlepše mesto u tom momentu na kojem možemo da budemo.
Da li biste izdvojili neke interesantne situacije ili raspoloženja sa proba, koncerata, putovanja ili iz trenutaka u kojima je nastala neka od vaših pesama?
- To smo već negde pominjali, ali mora i ovde. Pre svirke na Spratu smo spakovali svu opremu u auto i trebali da krenemo za Beograd. Onda se zaključao auto, a ključ je ostao unutra. Onda smo zvali čoveka koji je obio auto pa smo krenuli na svirku.
U Skoplju smo počeli svirku, u publici je bio samo naš drugar iz Šapca. Na Exitu smo svirali pred petoro ljudi.
Kako doživljavate muzičku scenu u ovom trenutku, kako DIY i alt, tako i mejnstrim scenu. Šta biste rekli o vremenu u kojem stvarate?
- Trudimo se da pratimo šta se dešava i na alt sceni i na mejnstrim sceni. Dopada nam se što se prepliću žanrovi, sa manje predrasuda se slušaju određeni žanrovi nego pre, bar je takav naš utisak. Sviđa nam se što su moguće plejliste na kojima ide Ana Nikolić, Bijelo Dugme pa Mk.gee.
Read more: LU: Bina je najlepše mesto na kojem u datom momentu možemo da budemo
