Autor: Jovana Ćopić
Recenzija filma Jedna bitka za drugom, One Battle After Another, P.T.A. 2025.
Kada svi mediji zvone o nekom filmskom ostvarenju, gotovo po pravilu možemo da očekujemo da taj hajp postoji u ime profita, i da je suština mlaka, potpuno nepostojeća ili veoma očigledno propagandna. U prilog tome govori i masa nekritičkih veličanja na svim relevantnim filmskim platformama, koja neodoljivo podseća na botovske napade.
Ipak, postoje neki filmski autori na čije propuste smo spremni da donekle zažmurimo, jer su svojim zaslugama obogatili naša osećanja.
Jedan od njih je Pol Tomas Anderson (Paul Thomas Anderson), koji već dugo nije proizveo suštinski biser, ali kojem još uvek dajemo po koju šansu zbog slave “Magnolije” (“Magnolia”, 1999.) ili “Mastera” (“The Master”, 2012.).
Za osvrt na njegov najnoviji film nakrcan zvučnim glumačkim imenima, kako starim i potvrđenim (DiKaprio, Pen, Del Toro), tako i onima mlađe generacije (Tejlor), koristili smo se sažetim uvidima francuskog filmskog i književnog producenta i aktiviste Frenka Barata.
“Ovaj film samo dotiče veoma važne teme. Racije ICE-a, bela nadmoć (white supremacy), roditeljstvo, kapitalizam, nasilje, aktivizam i direktna akcija. Mnogo slogana, ni centimetar konteksta i analize.”
Zaista, u svoja gotovo tri sata trajanja (2č 41min), ovaj film ne uspeva ni u svojoj formi, a kamoli suštini, ili harmoniji oba. Tako dobijamo scenu jurnjave kalifornijskim autoputem (inspirisanu filmom “Bulit” Pitera Jejtsa (“Bullitt”, Peter Yates, 1968.), koja vidljivo pretenduje da izazove napetost, ali to ne može da izvede jer joj prethodi mučna i loše skrojena priča o mlakim ili pak karikaturalnim (anti)junacima.
“Revolucionari su ludaci koji dižu stvari u vazduh bez razloga, koriste nasilje i viču „je*i policiju (fuck the police)/živela revolucija. Beli suprematisti se takođe vide kao ludaci u potrazi za čistijim svetom i čistijim društvima… Stoga: Beli suprematisti i revolucionari = ludaci, nihilističke budale”
Upravo to je i poruka ovog filma: tlačitelji i potlačeni su isti.
“Film hiperseksualizuje Perfidiju (Perfidia), afroameričku revolucionarku koja cinkari sve čim je uhapse… Druga doušnica u filmu je prijateljica Perfidijine ćerke, nebinarna osoba koja daje svoj broj telefona policiji. Dve doušnice u filmu su Afroamerikanka i nebinarna osoba… dođavola! “
“Dikapriov lik, kada postane tata, kaže svom partneru, koji se sprema da izađe da izvrši još jednu akciju: „Ne moramo više ovo da radimo, mi smo porodica!“ Šta, dođavola? Moraš ovo da radiš JOŠ VIŠE jer sada imaš dete.”
“Mogao bih zaista da nabrajam unedogled jer sam smatrao da su dijalozi smešni, neki obrti u scenariju besmisleni... a gluma osrednja. Uzgred, ovaj film košta 140 miliona dolara. Uz to, 100 miliona dolara je otišlo na marketing (i, kakvo iznenađenje, ovaj film je svuda nominovan!). A muziku je napisao Džoni Grinvud iz grupe Radiohead, čovek koji misli da je Izrael jedina demokratija na Bliskom istoku.
I naravno, ovaj film će osvojiti sve nagrade. Zato što ga je napravila mašina, za mašinu.”
A kad smo kod mašinerije, film je već osvojio šest Oskara za najbolji film, režisera, montažu, scenario, sporednog glumca, kao i najbolji kasting (od ukupno trinaest nominacija), te Baftu, Zlatni Globus i nagradu za najbolji film na Critics Choice Awards. I, iako Oskar autorima ovog teksta nije relevantan procenitelj kvaliteta, ne možemo a da ne zamislimo (i postidimo se pritom) kakvu će sliku našeg duha vremena ovaj film pokazati nekom budućem filmofilu.
